Opis bloga
ovdje je teško naći išta pametno i korisno.. ovdje se mogu naći stvar koje mi se muvaju po glavi, a imam ih potrebu zabilježiti što (ponekad) i nije baš dombro...
Linkovi
Moje srećice
" što su reči?!- kremen što se izliže kad- tad.."
Đorđe Balašević
Uspavanka za dečaka
Pričaće ti jednom možda, kako sam ja bio...
Štošta...
Pile moje... Pače moje malo...
Mudrovaće, Badavani... Kad me nema da se
branim...
Da sam blizu... Ne bi im se dalo...
Pričaće ti o plovidbi... Ti što nisu sidro digli...
Šta sam za njih neg' ukleta šajka?
Tvrdiće, sa zlobnim sjajem... Da sam drhtao pred
zmajem...
Gledali su oni... Iz prikrajka...
Al ti slutiš otkud bore... Trunje se u oku diglo...
Olujno je tamo gore... Gde nas nije puno stiglo...
Znam da sanjaš more sveća... I korake po tom
doku...
Ti si tamo bio... U mom oku...
Pričaće ti, kojekakvi... Zloba se ko rubin cakli...
Kako odjek mog osmeha ječi...
Kleće se u pretpostavke... Kljuckajući, kao
čavke...
Moje loše prepričane reči...
Brojao sam ljude s krsta... Pravila i izuzetke...
Posvud promašena vrsta... Samo retki nađu
retke...
Znam da sanjaš vaskrsenje... Jednu siluetu
plahu...
Ti si tamo bio... U mom dahu...
Pričaće ti jednom svašta... Boljima se teško
prašta...
Pile moje... Pače moje malo...
Silni miševi u boci... Javiće se ko svedoci...
Pustolovnog traganja za Gralom...
Ne znam više, bože prosti... Dal da strepim... Il da
stremim...
Da to breme posebnosti... I na tebe nakalemim?
Ako nije kasno već?
Znam da sanjaš rimovanja... Krike... I tišinu nemu...
Ti si bio svugde u mom svemu...
Pile moje... Pače moje malo...
Lavče moje...
Đorđe Balašević
Svirajte mi jesen stiže
Toga jutra sam stigao putničkom klasom,
pa kući sa stanice časom,
kroz bašte i prečice znane.
A u vojsci sam stekao druga do groba
i hroničnu upalu zgloba
- suvenir na stražarske dane.
Ušao sam na prstima,
mati beše već budna i brzo se prekrstila.
Reče: "Prošlo je k'o za čas,
baš si stigao dobro jer svatovi su tu do nas
pa će ti svirati a ti ćeš birati".
Svadba beše k'o svadba, i šta da se priča,
parada pijanstva i kiča
i poznata cura u belom.
Već po redu poželeh im zdravlja i sreće,
iz ruku mi otela cveće
i sakrila pogled pod velom.
Tad me spaziše cigani,
kum je tražio pesmu, al' ja sam stig'o, briga njih!
Širok osmeh i zlatan zub:
"Znam da nije ti lako, al' danas nemoj biti grub
nego zapovedi šta ćemo svirati!"
Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", jesen rana,
nek zazvone tambure u transu.
Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac,
al' ja moram čuti tu romansu!
Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", al' polako,
da mi ne bi koja reč promakla.
Sklon'te čaše i bokale, razbio bih svet od šale,
da je samo slučajno od stakla, dunjo moEja...
Retko odlazim kući a pišem još ređe,
i slike su bleđe i bleđe,
pa lepe potiskuju ružne.
Al' nekad poručim piće i tako to krene,
pa stignem u svatove njene,
sve prave su ljubavi tužne.
Nikom ne pričam o tome.
Brzo dođe taj talas i znam da ću da potonem.
Spas mi donose cigani,
oni imaju srce, za svakog od nas, briga njih,
oni me pitaju šta da sviraju...
Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", jesen rana,
nek zazvone tambure u transu.
Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac,
al' ja moram čuti tu romansu!
Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", al' polako,
da mi ne bi koja reč promakla.
Sklon'te čaše i bokale, razbio bih svet od šale,
da je samo slučajno od stakla, dunjo moja...
Đorđe Balašević
Provincijalka
Rekli su mi da je došla iz provincije,
strpavši u kofer snove i ambicije.
Drug je studirao sa njom,
pa smo se najzad sreli ona i ja.
Shvatih, Bože, ovo je sazveždje za nju provincija.
Srce stade kao dete da se otima,
tražili smo se po prethodnim životima.
Ostavih iza sebe sve,
zablude, promašaje koji tište,
prosto, lako, k'o neko beznačajno pristanište.
O, da mi je da se još jednom zaljubim,
opet bih uzeo kostim večnog dečaka.
I opet bih smislio kako da prodangubim
dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka.
Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih.
Usamljeni galeb iznad mora osrednjih.
Reči bi sve pokvarile,
samo se ćutke pokraj mene stisla.
Sami, svoji, izbeglice iz besmisla.
O, da mi je da se još jednom zaljubim.
Opet bih gledao niz kej kao niz prugu.
I opet bih znao da se u oblak zadubim
i čekao bih samo nju, nijednu drugu.
Napiši mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li ću umeti.
Reči jesu moje igračke, cakle mi se u glavi kao oni šareni
staklići kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u očima kad
zažmurim.
Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke
stvari neprevodive u reči, ne znam...
Napiši mi pesmu, molila je, i naisam znao da li ću umeti. Voleo
sam je tako lako, i tako sam teško to znao da pokažem.
I onda, odjednom, na rasporedu mladeža na njenim ledjima, kao
tajnu mapu, pokazala mi je u koje zvezde treba da se zagledam...
I tako, eto ti pesma, ludo jedna...
